Да ли се нешто променило у нама после свега? Прошли смо “тешке шибе”, како рече Свети Николај (Велимировић) кроз Други (већи и страшнији од Великог и Првог) рат. Да ли се нешто променило код нас, у нама и са нама? Певамо и играмо као да ништа није било…Толики невини побијени, поклани, недоклани, неопојани…Толика деца и нејач, србска младост…И? Ништа – Нада – Ничево. А Бог нас преведе из небића у биће да би се ми, својевољно и тврдоглаво, непрестано враћали опет у небиће. У небиће заборава и небиће лицемерне љубави и у небиће фарисејског опроштаја.Праштати смо обавезни али коме? Својим личним непријатељима позвани смо да опростимо (“И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим”).
Међутим, народним и Божијим непријатељима, кољачима нејаке деце, голоруких људи, тровачима, хулитељима светиње – нема праштања. Немамо право да праштамо у име покланих и побијених на правди Бога, како народ србски лепо каже. Не заборавити и не праштати непријатељима србског народа. Душегубницима и убицама србске нејачи – нема опроштаја!
*изазвано, што би рекли, политички коректном изјавом “Опростити морамо, заборавити не смемо”, патријарха Германа изговореном у Јасеновцу 1984. године (“грдном судилишту”). Нажалост, у наше време је понавља патријарх Иринеј (и други на власти и уз власт и под влашћу) вероватно да се “не огреши”, то јест, да задовољи обе стране: џелате – кољаче и њихове налогодавце – римокатолике те њихове наследнике, али и жртве – поклане или недоклане (често без наследника због затирања читавих породица србског племена и семена). Слична је, само блажа, реакција на http://borbazaveru.info/content/view/3212/47/
