Стари и Нови завет сажимају се у Косовском Светосавском и Светолазаревом завету. И пре Косова Срби су са Богом имали савез и завет у личности Светога Саве. Принц Растко се одрече земаљског “за малена” царства рад’ Небеског “увијек и довијека”. Свети кнез Лазар исти Завет, жртвујући себе и србску војску из љубави за ближњега свога, уобличи у реч Косово, са непромењеном суштином – одрицање од привременог и трулежног ради вечног и непропадљивог. Са јеванђељске, крсно-васкрсне тачке гледишта све је недвосмислено и јасно. Међутим, дух смутљиваца, сецикеса и политичара-митомана има другачију – трговачку и шићарџијску логику. Логику мита, бајке, химере и обмане. Модерни Варава (политичар-бараба) мислећи на Косовски завет упорно истиче тзв. косовски мит, као анахроно, митолошко стање свести, мишљења и живљења Срба. Материјално и земаљско једино је вредно. Небеско царство у области је бајке и није политички прагматично… Непрекинути низ људског олоша поникао на ђубришту идоло-поклоништва из (де)генерације у (де)генерацију понавља исту мантру. Мењају образине, партије, имена, начине, као вук длаку. Али им ћуд остаје непромењена – вучја. Од вучјег накота Вука Бранковића до наших дана, вучићи глођу кости србских мученика и новомученика. Ко има уши да чује и очи да види све му је, уз Божију помоћ, јасно.
Мозаик у Андрић граду, Република Србска – аутор Бисенија Терешченко
