Деценијама након рата у Вијетнаму Америку је тресла грозница звана Вијетнамски синдром. Број погинулих превазиђен је бројем телесно и душевно осакаћених. После Вијетнама сваки рат је изазивао националну дрхтавицу и немоћ. Из Вијетнамске мочваре и живог песка Америка се извлачила кроз два рата у Персијском заливу и бомбардовањем Срба… Немци* (Швабе, Германи), разбојници (у Царевини, Аустроугарској и Рајху) дуго су боловали од Берлинског синдрома који се огледа у осећају кривице губитника у два светска рата, подељене а тиме и немоћне, јалове нације… Французи* су дуго боловали од Париског синдрома окупиране, јалове и немоћне нације чији су покрет отпора цинични Енглези сажели у хумористичкој серији “Ало-ало”…Енглески горди Албион вековима је скривао своју дегенерисаност, аморалност и јаловост, пљачкањем и харањем широм (богатог) света – беспоштедном борбом за своје интересе и туђи иметак до последњег Чеха, Норвежанина, Индијца, Арапина, Србина…Сви заједно, јалови и фрустрирани, удружише се у бомбардовању Срба и СР Југославије у NATO агресији 1999. године. Геополитика има своје одговоре и тумачења као што су потискивање Русије у континент, зауздавање Срба и одсецање од мора, демо(но)кратизација Балкана итд. Не занемарујући геополитички значај и разлоге постављамо питање о моралном и националном мотиву агресије на Србе? Одсуство савести, емпатије и морална изопаченост доводи до психопатолошке потребе да се ослободи осећаја кривице и немоћи…Агресијом превазићи импотентност и јаловост – личну, националну, државну и империјалну. Вечитим агресорима, сплеткарошима, сецикесама и скрвнитељима (Немцима*, Енглезима*, Американцима* и инима) одговарало је да се њихов осећај кривице и са њим повезане немоћи пребаци (во вјеки вјеков ако је могуће) на новог парију, недодирљивог – на Србе. Па тако Срби, невољно и вољно посташе све нај-горе, од зла оца и још горе матере…То што нас непријатељи набедише, увредише и побише то некако и може да се разуме и схвати (не и прихвати и опрости)… Међутим, све што нам учинише није било без наше помоћи и самопрезира, без наше “добре воље”. Псеудо-србска псеудо-елита прихватила је “у име свих нас” комплекс кривице. Од демо(но)кратских промена 2001. године (али и пре њих када “победисмо NATO”) политичке шаховске гарнитуре брижно негују Хашки синдром. Пацифистичким, “дипломатским”, резигнираним, малодушним, капитулантским и другим политичким неделима и речима убијају и оно мало преостале воље Срба за опстанак и одбрану, нарочито код србске деце и србске младежи. Тако Вијетнамски, Берлински, Париски и Енглески синдром пређоше на Србе као Хашки синдром…Због тога нас непријатељи толико “воле”… Називамо их пријатељима и прихватамо њихову кривицу као нашу муку и бруку….
* Мисли се на националне/империјалне властодршце али и све појединачне припаднике наведених нација који своје мисли, осећања и дела окрвавише србском крвљу.
